v
velj.
26
2012

Jankovac

Subota ,10 sati. Dogovorena vožnja do Jankovca ( prva ove godine – malo duža ). U parku na centru spremni i puni elana stoje  Snježana, Željko i ja ( Kruno ). Čekamo još petnaestak minuta, možda još netko naiđe. Neki rade, neki su bolesni… Nema  nikoga.  Krećemo. Riječ dvije i već smo na Popišancu. Polako se spuštamo prema Ćeralijama. Nije hladno, temperatura oko 12 stupnjeva, a nema niti vjetra. Kod ćeralijskog groblja ganja nas neki crni pas ovčar. Nije  nam  svejedno (pogotovo meni koji sam prvi na udaru). Laje on tako jedno pedesetak metara, mi ga ignoriramo ( ko fol nije nas strah ). On konačno odustaje, a mi, odnosno barem ja, odahnemo.  Sunce sija, sad nam je već i vruće. Pred nama još jedan malo veći uspon, do starog debelog hrasta. Uz malu stanku i par fotografija ponovno se spuštamo, prema  Drenovcu. Eto nas! Počinje finalni uspon. Tu provjerimo još jednom opremu, gucnemo malo vode, riješimo se zaliha banana i očišćenom makadamskom cestom krećemo dalje. Prvi odmor na trećem mostu. Priroda prekrasna, potok pun vode, snijeg se lagano topi praveći male potočiće preko ceste… pa opreznije vozimo. Već smo blizu, vidi se prekrasan zaleđeni slap. Tu srećemo bračni par, planinare iz Osijeka. Par riječi s njima i konačno, planinarski dom na Jankovcu.

Cilj je postignut. Vozili smo dva sata i deset minuta ( efektivno ). Ubi nas ovaj raskvašeni makadam. Bicikle smo parkirali i zaključali ( jest da nema ni žive duše , ali to je pravilo) , sigurnost prije svega. Malo ćemo odmoriti, nešto papati i polako nazad. Željko i ja smo nadoknadili ugljikohidrate – široki rezanci s umakom od gljiva, očekivane kvalitete i količine. Snježana je naručila pastrvu. Očekivali smo da su pastrve nešto veće ribe, no što je tu je. Punog stomaka, u toplom planinarskom domu, netko predloži da odrijemamo petnaestak minuta, što je bio siguran znak da krenemo nazad za Slatinu. Na izlazu sretnemo bračni par iz Slatine. Dok nas je ljubazni gospodin fotografirao, pridružila nam se i njegova supruga. Spust je bio manje uživanje, a više brisanje lica i naočala od blata. Evo nas na asfaltu. Prljavi smo od glave do pete. Idemo dalje. Kod skretanja za Gornje Meljane “kaubojske” krave mirno pasu travu blizu ceste i gledaju tri spodobe koje jezde praznom cestom. Mali uspon pa spust prema Ćeralijama. Psi su zavezani na lancu, malo olakšanje. U Ćeralijam kao da je kirvaj, masa ljudi  muva se po cesti, neki u majicama kratkih rukava, 15 – tak stupnjeva, nije baš za kupanje. Prošli smo onaj prvi uspon iza Ćeralija, Snježana je malo iza nas i javlja nam da ima tehičkih problema s biciklom. Pozvala je pomoć na cesti –  vlastitog supruga. Željko i ja nastavljamo dalje. Spust niz Popišanac, pričamo, vozimo lagano i evo nas u parku. Svatko domu svome.  Snježaninu ” prvu pomoć ”  sreli smo spuštajući se niz Popišanac . Fotografije pokazuju da Vama koji niste išli može biti krivo.

About the Author:

Comments are closed.

bike125-125

Posjetite bike.hr!

Fotogalerija

Forumske aktivnosti

Prijava